1978 | Rođen sam u Valjevu, u Jugoslaviji u radničkoj porodici od majke Jelene i oca Milorada. Deo grada u kojem sam odrastao i išao u osnovnu školu zove se Brđani, jer je jelte na brdu. Zbog toga se do dan danas nisam navikao na berlinsku ravnicu, a u Lisabonu se osećam kao kod kuće.
Jedan deo detinjstva me je gajila baba Slavka. Deda Dragan mi je napravio prvi (i jedini) pravi šuriken, jer sam se ložio da, kad porastem, postanem nindža. Šuriken je jako brzo nestao i rekli su mi da je upao u neku kamaru drva, naslaganih za zimu, ispred Cicine ograde. Uopšte ne mogu sa se setim da sam ga izgubio, ali znam da je bio toliko oštar da je mogao da se zabode u drvenu banderu. Verujem da ga je sakrila komšinica Cica, vrlo verovatno u dogovoru sa babom i majkom. Nisam siguran da li sam joj oprostio.
Šuriken je napravljen u Ferumu, firmi u kojoj su radili i deda i otac. Deda je vodio radionicu, a otac je radio u garaži. Ferumova garaža je imala troja ili četvora ogromna tamno crvena vrata, stizala su skoro do krova. Ceo kamion je mogao da prođe kroz njih. Vrata sam video samo jednom i za mene su ona bila i ostala najveća vrata, ikada u životu, na celom svetu. Otac je u to vreme vozio bordo Opel Rekord Karavan. Mnogo sam voleo taj auto. I danas sam fan imena OPEL i logoa u obliku munje. Isto važi i za vrata. Obožavam ih. Potpuno me fascinira ta izmišljotina i gde god da putujem obavezno gledam i kakva im vrata kuće krase.
Osamdesete |
1982 | Dobio sam dva brata. Blizanci koji se, gle čuda, zovu Predrag i Nenad. Zahvalan sam što sam mogao da odrastam sa njima.
Iste godine, u valjevskom domu Kulture Novi Fosili su promovisali album “Budi uvjek blizu”, na kojem se nalazi i moja prva omiljena pesma ikada: “Saša”. Đurđici Barlović, tadašnjoj pevačici, dao sam cvet. Osećaj koji sam imao tada traje još uvek i možda je slično onome što je osetio Frodo kada je prvi put ugledao Galadrijel. Đurđičinu plavu kosu, crveni karmin i miris nikada neću zaboraviti.
1985 | Pošao sam u OŠ Milovan Glišić. U istu školu je išao i moj otac. Milovan Glišić je bio srpski pisac i prevodilac, rodjen u Gracu, u valjevskom kraju. Glišić je, izmedju ostalog, napisao i pripovetku „Posle devedeset godina“ kasnije iskoršćenu za dramatizaciju, ako mene pitate, najstrašnijeg horor filma ikada. Film se zove „Leptirica“, snimljen je 1973 godine i režirao ga je Đorđe Kadijević. Više o Milovanu Glišiću, kao i sve njegove pripovetke, možete pročitati u okviru projekta Rastko, ovde! Učiteljica, Ljilja Kovačević je kasnije bila učiteljica i mojoj braći. Razredni Dragan Krsmanović – Krca je predavao matematiku, grickao je nokte i smrdeo na sunđer i kredu. Matematiku nikad naučio nisam, iako mi je statistika kasnije postala i bliska i bitna. U osnovnoj školi mi je najbolja drugarica bila Violeta Stanojević, koja je živela u ulici Zdravka Jovanovića. Te godine sam položio i pionirsku zakletvu koje se i dan danas nisam odrekao, a koja glasi ovako:
Pionirska zakletva
Danas, kada postajem pionir
Dajem časnu pionirsku reč:
Da ću marljivo učiti i raditi
poštovati roditelje i starije,
i biti veran i iskren drug,
koji drži datu reč;
Da ću voleti našu domovinu samoupravnu
Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju
Čuvati bratstvo i jedinstvo
Svih njenih naroda i narodnosti
I ceniti sve ljude sveta
koji žele slobodu i mir!
Zakletve se odrekao nisam, da ne bude zabune!
1986 | čuo sam pesmu “Livin’ on a prayer” i pomislio da su natapirani, dugokosi muškarci u uskim, pocepanim pantalonama, kaubojkama, ešarpama i kožnim jaknama sa resicama nekako super. Osim toga onaj momenat na početku pesme kada propuste glas kroz wah-wah papučicu me je oborio s nogu. A ni refren nije loš:
She says, we’ve got to hold on to what we’ve got
It doesn’t make a difference if we make it or not
We’ve got each other and that’s a lot for love
We’ll give it a shot
Woah, we’re half way thereWoah, livin’ on a prayerTake my hand, we’ll make it I swearWoah, livin’ on a prayerLivin’ on a prayer
1987 | Objavljen je jedan od i dalje mi omiljenih albuma: Guns and Roses – Apetite for Destruction. Ujedno to je i prva kaseta koju mi je mama kupila. Zajedno smo bili u prodavnici ploča i kaseta u Valjevu. Teslavizija se zvala. Nikada neću zaboraviti taj dan. Ulazak u Teslaviziju bio je kao ulazak u hram.
1988 | Billy Idol – 11 of the Best. Ovu kasetu sam pozajmio Vanji Koska, sestri školskog druga i nikad mi je nija vratila. Inače da sam uopšte došao do kasete zaslužan je Cvrle, tip koji si ložio na moju komšinicu Ljilju Dražić. Tome je prethodilo što sam ja skupio hrabrost i ušao u Teslaviziju da od svog džeparca kupim novu muziku. Naravno da sam napravio grešku i kupio lep omot. Ispostavilo se da su to bili Los Lobos, oni što su pevali pesmu La Bamba. E onda je Cvrle iskočio na scenu i pomogao mi da zamenim kasetu jer je znao vlasnika Teslavizije. Uh kako je on meni tada bio važan i bitan. A vala i komšinica Ljilja mi je zbog toga dugo bila fascinantna. U svakom slučaju ove rane godine obeležio je r’n’r kao priprema za heavy pa onda i death metal fazu :D. Očigledno je muzika igrala veoma važnu ulogu u mom životu, ako je se ovoliko sećam.
Devedesete |
Kraj milenijuma su u staroj Jugoslaviji obeležili ratovi. Meni je taj period strašno mučan i smatram da mi je nasilno oduzet jedan veoma važan deo odrastanja. Još osamdesetih je počelo nacionalističko ludilo i moralno posrnuće svih naroda i narodnosti dole, ali dolazak Miloševića na vlast zadao je presudni udarac. Turbulentne su bile te devedesete godine. Ne ponovile se! Divim se ljudima koji su iz njih izašli normalni, ili bar tako misle.
1993 | Upisao sam Valjevsku gimnaziju. To mi nije bio plan. Na prvom mestu sam hteo da idem u srednju medicinsku i postanem lekar kao deda kojeg smo svi u porodici zvali ujka Pera, a on nas je sve zvao „lale“. Ujka Pera je pušio lulu u muštiklu, nosio je svileni šal ili ešarpu i uvek bio super obučen. Takođe sam želeo da budem i medicinska sestra, odnosno tehničar, kao moja tetka Snežana, ali eto nije se dalo. Najbliže što sam došao medicini su časovi anatomije u sklopu brojnih jogijskih i -inih instruktorskih kurseva, radionica, predavanja itd.
Na nagovor komšije Miloša, čije mi se reči i danas vrte po glavi, parafraziram: „Šta ćeš u medicinskoj, tamo idu samo seljaci, gimnazija je prava škola za gradsku decu“, sam odustao od medicinske. Danas mislim da bi bilo mnogo pametnije da sam uradio kako sam prvenstveno planirao, ali mi istovremeno zapravo i nije žao što sam upisao u gimnaziju, odnosno Valjevsku gimnaziju. Ima taj neki školski, gimnazijalski duh koji zauvek ostane u tebi kad je završiš. Ne bih umeo to da objasnim. Što bi rekla Mara: „Mi smo nobl.“
1994 | sam kupio svoju prvu knjigu o jogi. Knjigu sam kupio na Studentu, košarkaškom terenu u Valjevu, koji se nalazi kod skretanja iz Sinđelićeve u Pasterovu, na putu ka Valjevskoj bolnici. Tu u blizini je onomad bio i Dom za nezbrinutu decu, kojeg sam se strašno plašio. Na Studentu je nekakav Hare Krišna bend imao koncert. Jeli smo super kolače čiji je ukus podsećao na ukus medenog srca. Na koncert sam išao sam, a knjiga se zvala „Put Savršenstva“. Našao sam je skoro 30 godina kasnije na tavanu porodične kuće. Evo je:
1997 | sam neposredno pre odlaska na studije radio na lokalnoj radio stanici „Patak“. Te godine sam upisao Filozofski fakultet u Beogradu, odsek za sociologiju. Moja apsolutno omiljena nastavnica ikada Jovanka Božić – Joka je kriva za to i ja sam joj beskrajno zahvalan što je u meni probudila ljubav prema društvenim naukama. Joka inače piše haiku (što sam tek kasnije saznao) i osvaja nagrade. Jovanka, hvala Vam!!!
Sociologiju nažalost nisam završio. Frustracija ovim neuspehom mi kasnije nije dozvolila da pristanem na priznavanje dela ispita u Nemačkoj, kada sam se ipak odlučio da završim fakultet. Ti su dani na filozofskom u Beogradu više bili obeleženi aktivizmom nego učenjem. Trebalo je boriti se protiv, jelte. Plus dete iz provincije se dokopalo velikog grada. Ah, pa to je tek jedna cela priča, čoveče. U to vreme, neposredno pre pada Miloševića sam radio u Fondu za humanitarno pravo, koji je tada vodila Nataša Kandić. Radili smo na istraživanju policijske represije nad građanima i pripadinicima pokreta Otpor. Kakva žena bre! Nataša, hvala Vam!!!
Novi milenijum |
2001 | Upoznao sam Milana Markovića na rođendanu Marka Nastića u Sava Centru u Beogradu. Provincijski radnički socijalizam sreće predratnu buržoaziju. Prekretnica u ljubavnom, poslovnom, ma bre u svakom aspektu života. Politički aktivizam sam zamenio promocijom dizajna i umetnosti mladih kreativaca. Božemeoprosti, politiku sam zamenio modom. Kakav salto mortale.
U međuvremenu sam konačno odustao od studija sociologije i upisao Akademiju umetnosti u Beogradu, odsek za menadžment u kulturi i umetnosti, iliti produkciju. Protraćih godinu dana vremena i nešto para na to. Na akademiji sam doduše upoznao Irenu koja mi je dala priliku da radim na MTV Adria. Veoma sam joj zahvalan na tome. To je bila definitivna potvrda da ja prosto nisam čovek koji ume da radi u velikim sistemima.
2007 | sam se preselio za Berlin. Došao sam autobusom i dve torbe, takozvane krmače. Učio nemački na Hartnackschule i kao pravi štreber, posle kratkog vremena, dobio stipendiju. Dogurao do C1 nivoa kao preduslov za započinjanje studija komunikologije na Slobodnom univerzitetu 2009. godine. Četiri godine kasnije, osnovne studije završio tezom: Wie künstlich ist Kunstjurnalismus? U prevodu, bavio sam se ulazno-izlaznom analizom feljtona kao novinarskog žanra, na primeru izložbe savremene umetnosti Documenta 13, odnosno pokušao sam da pokažem u kojoj meri PR (odnosi sa javnostima) u oblasti kulture i umetnosti utiče na ovu novinarsku formu.
2013 | sam započeo master studije medija i komunikacije u Ilmenau. Od početka pa sve do 2016 radio kao asistent na različitim istraživačkim projektima, od onlajn gejminga do analize sadržaja naučnih radova na temu sociologije medija. Pored toga docirao na poslediplomskom seminaru metodologije naučnog istraživanja u društvenim naukama. Aprila 2013 sam počeo sa redovnim vežbanjem joge. Tri godine kasnije masterirao na tezi međusobnog uticaja digitalnih medija i joge. U međuvremenu se ozbiljno pozabavio i analizom diskursa terorističkih organizacija.
Osim toga sam u ovo vreme i pozavršavao silu nekakvih kurseva za fitnes i vežbanje i te munje.
2016 | sam prestao da pušim, posle više od 20 godina. Užas čoveče, pa ja sam počeo da pušim negde na prelazu iz osnovne u srednju školu.
2017 | Završio prvi kurs za instruktore joge i počeo da radim u Kolo e.V. udruženju građana koje se stara o ljudima kojima je država dodelila staratelje, odnosno onima koji nisu u stanju da se staraju o sebi. Iste godine sam započeo i u narednih par godina završio još silu kurseva i škola joge i meditacije, funkcionalnog fitnesa, anatomije, fiziologije i biomehanike, pa sve do tehnika opuštanja, majndfulnesa, otpornosti i antistress tehnika itd. U februaru sam otvorio i svoj prvi joga studio: Yoga mit M. Laka mu zemlja, pod tim imenom je trajao, ako se ne varam, do aprila meseca 2018.
1. April 2018 | rodila se Minimal joga. Otprilike je ovako bilo: u to neko vreme sam završio intenzivni rad na programu škole, koji je trajao oko godinu dana. Svo to istraživanja i pisanje programa i silabusa. Zapravo, kad malo bolje razmislim, sa svim pripremama trajalo je to bogami oko dve godine, jer sam sa prikupljanjem, sortiranjem i iščitavanjem materijala počeo već na proleće 2016. godine. U međuvremenu sam već bio predao i zahtev za registraciju Minimal joge zavodu za zaštitu patenata EU. Nešto je bilo predato ili odobreno 27.3., a drugo 4.4.2018 već sam i zaboravio. U svakom slučaju negde u sredini je ležao 1. april tj. aprililili, koji je tako i postao zvanični rođendan škole i podsetnik da sebe ne shvatim preozbiljno. Iste godine sam završio i instruktorski kurs joge za specijalne potrebe, sa naglaskom na radu sa osobama sa invaliditetom, bolesnima i starima. Iste godine se i Marica Stefanović Papalouka sa Kipra priključila osnivačkom timu škole.
2019 | je aplikacija odobrena i škola je posatala deo Joga alijanse, najveće asocijacije joga škola i učitelja na svetu. Te godine se desio i prvi Minimal joga kurs za instruktore joge u Beogradu u saradnji sa Anom Bogdanović, koja se takođe priključila i postala deo suosnivačkog tima škole. Odluka da prvi kurs bude u Beogradu doneta je iz matriotskih razloga.
Te 2019 se desilo još jedno ispunjenje dečačkih snova: koncert benda Metallica, na stadionu Olimpija, u Berlinu. Dva i po sata svirali. Isplatilo se višedecenijsko čekanje.
2020 | pandemija bokte! Ipak, uprkos svim ograničenjima Ana u Dunja uspele da izvedu dve generacije pod veoma vanrednim uslovima. Ja sam upisao drugi master program u sferi socijalnog rada i socijalne politike. Septembra 2022, odnosno dve godine kasnije, master radom na temu multifunkcionalnog prostora kao idealnog „trećeg mesta“ za susrete (starijih) sugrađana uspešno završio program.
2023 | Patanđali – Joga sutre – Savremeno čitanje – Mihailo Kotarac. Moja prva knjiga. Dobro de, knjižuljak koji se bazira na čitanju oko 150 prevoda Joga sutri od kojih je oko 40ak uz pomoć 5 online sanskritsko-nemačkih i sanskritsko-engleskih rečnika ušlo u analizu.
1. aprila 2023 | Proslavismo peti rođendan škole. Bio super parti.