1978 | Rođen sam u Valjevu, u Jugoslaviji u radničkoj porodici od majke Jelene i oca Milorada, koga – zbog filozofskog potencijala koji u njemu neprekidno tinja – interno zovemo Miloradistotel. Deo grada u kojem sam odrastao i išao u školu zove se Brđani, jer je jelte na brdu. Zbog toga se do dan danas nisam navikao na berlinsku ravnicu, a u Lisabonu se osećam kao kod kuće.
Dobar deo detinjstva me gajila baba Slavka. Deda Dragan mi je napravio prvi (i jedini) pravi šuriken, jer sam se u to vreme ložio da kad porastem postanem nindža. Šuriken je jako brzo nestao i rekli su mi da je upao u neku kamaru drva naslaganih za zimu, ispred Cicine ograde. Uopšte ne mogu sa se setim da sam ga izgubio, ali znam da je bio toliko oštar da je mogao da se zabode u drvenu banderu. Verujem da ga je sakrila komšinica Cica, vrlo verovatno u dogovoru sa babom i majkom. Nisam siguran da li sam joj oprostio.
Šuriken je napravljen u Ferumu, firmi u kojoj su radili i deda i otac. Deda je vodio radionicu, a otac je radio u garaži. Ferumova garaža je imala troja ili četvora ogromna vrata, stizala su skoro do krova i bila tamno crvenkaste boje. Ceo kamion je mogao da prođe kroz njih. Vrata sam video samo jednom i za mene su ona bila i ostala najveća vrata, ikada u životu, na celom svetu. Otac je u to vreme vozio bordo Opel Rekord Karavan. Mnogo sam voleo taj auto. Ostao sam fan imena OPEL i logoa u obliku munje. Bar ga ja tako doživljavam. Takav je slučaj i sa vratima. Obožavam ih. Potpuno me fascinira ta izmišljotina i gde god da putujem obavezno gledam i kakva im vrata stoje na kućama.
Osamdesete |
1982 | Dobio sam dva brata. Blizanci koji se, gle čuda, zovu Predrag i Nenad. Zahvalan sam što sam mogao da odrastam sa njima.
Iste godine, u valjevskom domu Kulture Novi Fosili su promovisali album “Budi uvjek blizu”, na kojem se nalazi i moja prva omiljena pesma ikada: “Saša”. Đurđici Barlović, tadašnjoj pevačici, dao sam cvet. Osećaj koji sam imao tada traje još uvek i možda je sličan osećaju koji je imao Frodo kada je prvi put ugledao Galadrijel. Đurđičinu plavu kosu, crveni karmin i miris nikada neću zaboraviti.
1985 | Pošao sam u OŠ Milovan Glišić. U istu školu je išao i moj otac. Milovan Glišić je bio srpski pisac i prevodilac, rodjen u valjevskom kraju. Glišić je izmedju ostalog napisao i pripovetku “Posle devedeset godina” kasnije iskoršćenu za dramatizaciju, ako mene pitate, najstrašnijeg horor filma napravljenog u istoriji. Film se zove “Leptirica”, snimljen je 1973 godine i režirao ga je Đorđe Kadijević. Više o Milovanu Glišiću, kao i sve njegove pripovetke, možete pročitati u okviru projekta Rastko, ovde! Učiteljica, Ljilja Kovačević je kasnije bila učiteljica i mojoj braći. Razredni Dragan Krsmanović – Krca je predavao matematiku, grickao je nokte i smrdeo na sunđer i kredu. Matematiku nikad naučio nisam, iako mi je statistika kasnije postala i bliska i bitna. Najbolja drugarica mi je bila Violeta Stanojević koja je živela u ulici Zdravka Jovanovića.
1986 | čuo sam pesmu “Livin’ on a prayer” i pomislio da su natapirani, dugokosi muškarci u uskim, pocepanim pantalonama, kaubojkama, ešarpama i kožnim jaknama sa resicama nekako super. Osim toga taj momenat na početku pesme kada propuste glas kroz wah-wah papučicu me je oborio s nogu. A ni refren nije loš:
She says, we’ve got to hold on to what we’ve got
It doesn’t make a difference if we make it or not
We’ve got each other and that’s a lot for love
We’ll give it a shot
Woah, we’re half way thereWoah, livin’ on a prayerTake my hand, we’ll make it I swearWoah, livin’ on a prayerLivin’ on a prayer
1987 | Objavljen jedan od albuma koji su mi obeležili život: Guns and Roses – Apetite for Destruction. Ujedno to je i prva kaseta koju mi je mama kupila. Zajedno smo bili u prodavnici ploča i kaseta u Valjevu. Teslavizija se zvala radnja. Nikada neću zaboraviti taj dan. Ulazak u Teslaviziju je bio kao ulazak u hram.
1988 | Billy Idol – 11 of the Best. Ovu kasetu sam pozajmio Vanji Koska, sestri školskog druga i nikad mi je nija vratila. Inače da sam uopšte došao do kasete zaslužan je Cvrle, tip koji si ložio na moju komšinicu Ljilju Dražić. Tome je prethodilo što sam ja skupio hrabrost i ušao u hram Teslavizije da od svog džeparca kupim novu muziku. Naravno da sam napravio grešku i kupio lep omot. Ispostavilo se da su to bili Los Lobos. Oni što su napisali La Bamba. E, a onda mi je Cvrle pomogao da zamenim kasetu jer je znao vlasnika Teslavizije. Uh kako je on meni tada bio važan i bitan. A vala i komšinica Ljilja mi je zbog toga dugo bila fascinantna.U svakom slučaju ove godine obeležio je r’n’r kao priprema za heavy pa onda i death metal fazu :D. Očigledno da je muzika igrala veoma važnu ulogu u mom životu, ako je se ovoliko sećam.
Devedesete |
Kraj milenijuma su u staroj Jugoslaviji obeležili ratovi. Meni je taj period strašno mučan i smatram da mi je nasilno oduzet jedan veoma važan deo odrastanja. Još osamdesetih je počelo nacionalističko ludilo i moralno posrnuće svih naroda i narodnosti dole, ali dolazak Miloševića na vlast zadao je presudni udarac pionirskoj zakletvi koju sam dao 1985. godine. Ja je se još uvek nisam odrekao, da ne bude zabune. Turbulentne su bile te devedesete godine. Ne ponovile se! Divim se ljudima koji su iz njih izašli normalni, ili bar misle da su izašli normalni.
1993 | Upisao sam Valjevsku gimnaziju. To mi nije bio plan. Na prvom mestu sam hteo da idem u srednju medicinsku i budem lekar kao babin ujak Pera, kojeg smo svi u porodici zvali ujka Pera, a on nas je sve zvao “lale”. Ujka Pera je pušio lulu u muštiklu, nosio je svileni šal ili ešarpu i uvek bio super obučen. Takođe sam želeo da budem medicinska sestra, odnosno tehničar, kao moja tetka Snežana, ali eto nije se dalo. Najbliže što sam došao medicini su časovi anatomije u sklopu brojnih jogijskih instruktorskih kurseva, radionica, predavanja itd.
Na prigovor komšije Miloša, čije mi se reči i danas vrte po glavi, parafraziram: “Šta ćeš u medicinskoj, tamo samo idu seljaci, gimnazija je prava škola za gradsku decu”, sam odustao od medicinske. Danas mislim da bi bilo pametnije da sam uradio kako sam prvenstveno planirao, ali mi istovremeno zapravo i nije žao što sam upisao u gimnaziju, odnosno Valjevsku gimnaziju. Ima taj neki školski, gimnazijalski duh koji zauvek ostane u tebi kad je završiš. Ne bih umeo to da objasnim, što bi rekla Mara: “Mi smo nobl.” Neposredno pre odlaska na studije radio sam kratko na lokalnoj radio stanici “Patak”.
1997 | sam upisao Filozofski fakultet u Beogradu, odsek za sociologiju. Moja apsolutno omiljena nastavnica ikada Jovanka Božić je kriva za to i ja sam joj beskrajno zahvalan što je u meni probudila ljubav prema društvenim naukama. I ona piše haiku. Jovanka, hvala Vam!!!
Sociologiju nažalost nisam završio. Frustracija ovim neuspehom mi kasnije nije dozvolila da pristanem na priznavanje dela ispita u Nemačkoj, kada sam se ipak odlučio da završim fakultet. Ti su dani na filozofskom u Beogradu više bili obeleženi studentskim, političkim aktivizmom nego učenjem. Trebalo je boriti se protiv Miloševića, jelte. Plus dete iz provincije se dokopalo velikog grada. Ah, pa to je jedna cela priča, čoveče. U to vreme, neposredno pre pada Miloševića sam kratko radio u Fondu za humanitarno pravo, koji je tada vodila Nataša Kandić. Radili smo na istraživanju policijske represije nad građanima i pripadinicima pokreta Otpor. Kakva žena bre! Nataša, hvala Vam!!!
Novi milenijum |
2001 | Upoznao sam Milana Markovića na rođendanu Marka Nastića u Sava Centru u Beogradu. Provincijski socijalizam sreće predratnu buržoaziju. Prekretnica u životu. Politički aktivizam sam zamenio promocijom dizajna i umetnosti mladih kreativaca. Božemeoprosti, politiku sam zamenio modom. Kakav salto mortale.
U međuvremenu sam konačno odustao od studija sociologije i upisao Akademiju umetnosti u Beogradu, odsek za menadžment u kulturi i umetnosti, iliti produkciju. Sve u svemu: protraćih godinu dana vremena i nešto para na to. Eto, toliko sam izdržao. Na akademiji sam doduše upoznao Irenu koja mi je dala priliku da radim na kanalu MTV Adria. Veoma sam joj zahvalan na tome. To je bila definitivna potvrda moje sumnje da ja prosto nisam čovek koji ume da radi u velikim sistemima.
2007 | sam se preselio za Berlin. Došao sam autobusom i dve torbe, takozvane krmače. Učio nemački na Hartnackschule i kao pravi štreber, posle izvesnog vremena, dobio stipendiju. Dogurao do C1 nivoa kao preduslov za započinjanje studija komunikologije na Slobodnom univerzitetu 2009. godine. Četiri godine kasnije, osnovne studije završio tezom: Wie künstlich ist Kunstjurnalismus? U prevodu, bavio sam se input-output analizom feljtona kao novinarskog žanra, na primeru izložbe savremene umetnosti Documenta 13, odnosno pokušao sam da pokažem u kojoj meri PR (odnosi sa javnostima) u oblasti kulture i umetnosti utiče na ovu novinarsku formu.
2013 | sam započeo master studije medija i komunikacije u Ilmenau. Od početka pa sve do 2016 radio kao asistent na različitim istraživačkim projektima, od online gejminga do analize sadržaja naučnih radova na temu sociologije medija. Pored toga docirao na seminarima metodologije naučnog istraživanja. Aprila 2013 sam počeo sa redovnim vežbanjem joge. Tri godine kasnije masterirao na tezi međusobnog uticaja digitalnih medija i joge. U međuvremenu se ozbiljno pozabavio i analizom diskursa terorističkih organizacija.
2016 | sam prestao da pušim, posle više od 20 godina. Užas čoveče, pa ja sam počeo da pušim negde na prelazu osnovne u srednju školu.
2017 | Završio prvi kurs za instruktore joge i počeo da radim u Kolo e.V. udruženju građana koje se stara o ljudima kojima je država dodelila staratelje, odnosno onima koji nisu u stanju da se staraju o sebi. Iste godine sam započeo i u narednih par godina završio sili kurseva i škola od joge i meditacije, preko funkcionalnog fitnesa, anatomije, fiziologije i biomehanike, pa sve do tehnika opuštanja, majndfulnesa, otpornosti i antistress tehnika itd. U februaru sam otvorio i svoj prvi joga studio: Yoga mit M. Laka mu zemlja, pod tim imenom je trajao do aprila meseca 2018.
1. April 2018 | rodila se Minimal joga. U stvari ovako je bilo: u to neko vreme sam počeo intenzivno da radim na programu škole. To je trajalo oko godinu dana, to istraživanja te pisanje ideja za silabus. Ustvari, kad malo bolje razmislim, sa sve pripremama trajalo je to bogami oko dve godine, jer sam sa prikupljanjem, sortiranjem i iščitavanjem materijala počeo već na proleće prethodne godine.
U međuvremenu sam bio predao zahtev za registraciju Minimal joge zavodu za zaštitu patenata EU. Jedno je bilo predato ili odobreno 27.3., a drugo 4.4.2018, već sam i zaboravio. U svakom slučaju srednji put je bio aprililili, koji je tako postao zvanični rodjendan škole i podsetnik da sebe ne shvatim preozbiljno. Iste godine sam završio i instruktorski kurs joge za specijalne potrebe, sa naglaskom na radu sa osobama sa invaliditetom, bolesnima i starima. A iste godine se i Marica Paplouka priključila osnivačkom timu škole.
2019 | je aplikacija odobrena i škola je posatala deo Joga alijanse, najveće asocijacije joga škola i učitelja na svetu. Te godine se desio i prvi Minimal joga kurs za instruktore joge u Beogradu u saradnji sa Anom Bogdanović, koja je ušla u suosnivački tim škole, i njenim Surja joga studijom.
Još jedno ispunjenje dečačkih snova te 2019 bio je i koncert benda Metallica, na stadionu Olimpija, u Berlinu. Dva i po sata svirali. Isplatilo se višedecenijsko čekanje.
2020 | pandemija bokte! Ipak, uprkos svim ograničenjima uspeli smo da izvedemo dve generacije pod veoma vanrednim uslovima. Ja sam upisao drugi master program u sferi socijalnog rada i socijalne politike. Septembra 2022, odnosno dve godine kasnije, master radom na temu multifunkcionalnog prostora kao idealnog “trećeg mesta” za susrete starijih sugrađana uspešno završio program.
2023 | Patanđali – Joga sutre – Savremeno čitanje – Mihailo Kotarac. Moja prva knjiga. Dobro de knjižuljak koji se bazira na čitanju oko 150 prevoda Joga sutri od kojih je oko 40ak uz pomoć 5 online sanskritsko-nemačkih i sanskritsko-engleskih rečnika ušlo u analizu.
1. aprila 2023 | Proslavismo peti rođendan škole. Bio super parti u Surja joga studiju u Beogradu.