* Umesto preciznog prevoda Imam jedan san! – Martin Luter King, mišljenja sam da je u kontekstu borbe za građanska prava, a i u duhu srpskog jezika, svrsishodnije koristiti iskaz „Sanjam!“.
Malo više informacija o životu i radu Martina Lutera Kinga, borca za građanska prava i nosioca nobelove nagrade možete pročitati na vikipediji, ovde. U avgustu ove godine, tačnije 28. avgusta 2023. godine biće tačno 60 godina od govora u kojem je Martin Luter King izgovorio čuvenu rečenicu: „Imam jedan san!“.
Srećan sam da danas sa vama ovde učestvujem u nečemu što će ući u istoriju kao najveći protest za slobodu u istoriji naše države.
Pre jednog veka, jedan veliki Amerikanac1, čija senka simbolično lebdi i nad našim današnjim skupom, potpisao je Proklamaciju o emancipaciji. Ovaj važan dekret sijao je kao svetionik nade za crne robove opečene plamenom nepravde koja ih je urnisala. Sijao je kao radost svitanja posle dugačke noći ropstva.
Ali sto godina kasnije, crnci i dalje nisu slobodni.
Sto godina kasnije, crnački je život nažalost još uvek prikovan okovima segregacije i lancima diskriminacije.
Sto godina kasnije, crnci su na pustom ostrvu siromaštva usred nepreglednog okeana materijalnog dobitka.
Sto godina kasnije, crnci još uvek trunu po ćoškovima američkog društva, izgnani u sopstvenoj zemlji.
Mi smo danas ovde da ukažemo na tu sramotu.
Došli smo u prestonicu naše države da takoreći unovčimo ček.
Kada su tvorci naše republike potpisali veličanstvene reči Ustava i Deklaracije o nezavisnosti, potpisali su i jednu zajedničku obavezu, dali su obećanje svim Amerikancima. Ta obaveza, to obećanje bilo je da će svim ljudima – da, i crnim ljudima kao i belim ljudima – biti zagarantovana “neotuđiva prava” na “život, slobodu i traganje za srećom.”
Danas je očigledno da je Amerika prekršila to obećanje, bar kada su u pitanju njeni građani drugačije boje. Umesto da ispoštuje tu svetu obavezu, Amerika je svom crnom narodu dala blanko ček, ček koji nam se vratio sa oznakom “bez pokrića.”
Međutim, mi ne verujemo da je Pravedna banka bankrotirala. Mi nećemo da poverujemo da je nestalo sredstava u ogromnim trezorima punih mogućnosti, u ovoj državi. Zbog toga i jesmo došli ovde, da unovčimo taj ček, ček koji nam garantuje bogatstvo slobode i sigurnost pravde.
Na ovom slavnom mestu smo i da podsetimo Ameriku na neodložnost i ozbiljnost trenutka. Nema se više vremena za oslanjanje na luksuz smirivanja situacije ili umirujuće dejstvo postepenosti.
Došao je trenutak da se ispuni dato demokratsko obećanje.
Sad je trenutak da se izdignemo iznad mračne pustoši segregacije i Suncem osvetlimo stazu rasne pravde.
Sad je trenutak da podignemo našu državu iz živog peska rasne nepravde i postavimo je na stenu bratstva.
Sad je trenutak da pravdu učinimo stvarnom za svu Božju decu.
Bilo bi fatalno za državu da previdi važnost trenutka. Ovo vrelo leto opravdanog crnačkog nezadovoljstva se neće zavšiti, dok ne stigne osvežavajuća jesen slobode i jednakosti.
1963. nije kraj, nego početak.
A oni koji sanjaju da će se crnci malo izduvati pa smiriti, neće se lepo probuditi ako država nastavi po starom. Neće biti ni odmora ni mira u Americi dok se crncima ne priznaju građanska prava. Vrtlog ove pobune nastaviće da trese temelje naše nacije, dok god ne osvane taj pravdom obasjan dan.
Ali nešto ću reći i svom narodu na pragu ulaska u tvrđavu pravednosti: boreći se za mesto koje nam s pravom pripada, ne smemo činiti nepravdu! Ne smemo žeđ za slobodom gasiti pijući iz čaše gorčine i mržnje. Naša borba mora ostati dostojanstvena i disciplinovana. Ne smemo dozvoliti da se naš kreativni protest izopači u fizičko nasilje. Uvek i iznova moramo stremiti veličanstvenim visinama protivljenja fizičkoj sili, snagom duha.
Ova fantastična nova borbenost koja je obuzela crnačku zajednicu ne sme voditi nepoverenju prema belcima, jer veliki broj naše bele braće, što pokazuje i njihovo prisustvo ovde, shvata da su nam sudbine povezane. I oni znaju da im je sloboda neraskidivo povezana sa našom slobodom.
Mi ne možemo sve sami.
Ali dok god možemo, obećavamo da ćemo uvek marširati napred.
Nema nazad.
Ima onih koji zapitkuju borce za građanska prava: „Kada ćete se zadovoljiti?“
Nećemo se zadovoljiti dok god crnci budu žrtve neopisivih užasa policijske torture.
Nećemo se zadovoljiti dok god naša tela, umorna od putovanja, ne mogu da se odmore u motelima pored autoputa ili hotelima u gradovima.
Nećemo se zadovoljiti dok god crnci mogu da napreduju samo iz manjeg geta u veći.
Nećemo se zadovoljiti dok god su nam deca lišena sopstva i ličnog dostojanstva znakovima na kojima stoji: „Samo za belce.“
Nećemo se zadovoljiti dok god crnci u Misisipiju ne budu mogli glasati, i dok god crnci u Njujorku misle da nemaju razloga da glasaju.
Ne, ne, nismo i nećemo se zadovoljiti sve dok „sud ne poteče kao voda i pravda kao silan potok.”2
Nisam nesvestan toga da su neki od vas ovde prošli kroz velike patnje i nevolje.
Neki ste upravo izašli iz minijaturnih zatvorskih ćelija.
Neki ste došli iz delova zemlje u kojima ste zbog vaših zahteva, zahteva za slobodom, trpeli mučenja, oluje progona i vetrove policijske torture.
Vi ste veterani stvaralačkog stradanja. Nastavite da stvarate verom da vaša nezaslužena patnja donosi oprost.
Vratite se u Misisipi, vratite se u Alabamu, vratite se u Južnu Karolinu, vratite se u Džordžiju, vratite se u Luizijanu, vratite se u sirotinjske četvrti i geta naših gradova na severu i znajte da se ovo stanje može i mora promeniti.
Nećemo puziti po dolini očaja, kažem vam to danas, prijatelji. I iako se suočavamo s teškoćama današnjice i sutrašnjice, ja i dalje imam jedan san. San koji je duboko ukorenjen u američkom snu.
Sanjam da dolazi dan kada će se ova nacija probuditi i živeti pravu suštinu sopstvene ideje koja kaže: “Mi ove istine smatramo očiglednima, da su svi ljudi stvoreni jednaki.”3
Sanjam da dolazi dan kada će na crvenim brdima Džordžije, sinovi bivših robova i sinovi bivših robovlasnika sedeti zajedno za stolom bratstva.
Sanjam da dolazi da kada će čak i država Misisipi, koja sija u plamenu nepravde i izgara u potlačenosti, postati oaza slobode i pravde.
Sanjam da će mojih četvoro male dece jednog dana živeti u državi u kojoj im neće biti sudjeno po boji kože, nego po osobinama karaktera.
I danas sanjam!
Sanjam da dolazi dan, dole u Alabami, uprkos njenim pokvarenim rasistima i guverneru čija su usta puna reči „interpozicija“ i „nulifikacija“4… da će doći dan kada će baš u Alabami mali crni dečaci i male crne devojčice držati za ruke male bele dečake i male bele devojčice, kao braća i sestre.
I sada sanjam!
Sanjam da dolazi dan kada će se uzvisiti sve doline i poravnati sve gore i uzvišice. Što je krivo biće pravo, i zemljište brdovito će se zaravniti; “i otkriće se slava Gospoda i svako će je telo videti“5
Tome se nadam i to je vera koju ću sa sobom poneti dole na jug.
Sa tom verom ćemo od planine očaja isklesati kamen nade.
Sa tom verom ćemo biti u stanju da buku nesuglasica naše nacije pretočimo u divnu simfoniju bratstva.
Sa tom verom ćemo raditi zajedno, moliti se zajedno, boriti se zajedno, ići u zatvor zajedno, braniti slobodu zajedno… znajući da ćemo jednoga dan i mi biti slobodni.
Doći će dan kada će sva Božja deca pevati stare stihove, u novom značenju:
„Moj rodni kraju, zemljo slatke slobode, o tebi pevam.
Zemljo gde su moji očevi umrli, ponosna zemljo doseljenika,
sa svake planine neka zazvoni sloboda!“6
I ako Amerika želi da postane velika nacija, to se mora obistiniti.
I neka zvoni sloboda sa čudesnih vrhova brda Nju Hempšira.
Neka zvoni sloboda sa moćnih planina Njujorka.
Neka zvoni sloboda sa visokih Algena u Pensilvaniji.
Neka zvoni sloboda sa snežnih vrhova Stenovitih planina u Koloradu.
Neka zvoni sloboda sa krivudavih padina Kalifornije.
I ne samo tamo…
Neka zvoni sloboda i sa planine Stoun u Džordžiji.
Neka zvoni sloboda i sa planine Lukaut u Tenesiju.
Neka zvoni sloboda sa svakog brežuljka i krtičnjaka u Misisipiju.
Sa svake planine, neka zvoni sloboda.
A kada se to desi, kada sloboda zazvoni, kada je pustimo da zvoni iz svakog sela i zaseoka, iz svake države i grada, krenućemo brže ka danu u kojem će se sva Božja deca, crni i beli, Jevreji i nejevreji, protestanti i katolici, držati za ruke i pevati reči stare crnačke duhovne pesme:
“Konačno slobodni! Konačno slobodni!
Hvala svemogućem Bogu, konačno smo slobodni!“7
1 Abraham Linkoln izdaje dve naredbe o ukidanju robovlasništva 1862-63. godine
2 Biblija, Stari zavet, Knjiga proroka Amosa 5.24
3 Ovako počinje drugi pasus Deklaracije o nezavisnosti
4 Američki pravni instituti koji reguliši odnose Federacije i pojedinačnih država
5 Biblija, Stari zavet, Knjiga proroka Isaije 40. 4-5
6 Pesma “My Country, ‘Tis of Thee” takođe poznata i kao “America” Semjuela Frensisa Smita je jedna od nezvaničnih himni SAD
7 Pesma se zove “Free at last”
