2.17 Poistovećivanje posmatrača sa posmatranim je uzrok patnje koji se može izbeći.
2.18 Posmatrano reflektuje svetlost, aktivno je ili miruje, ono poseduje materijalne osobine, dostupno je čulima i vodi iskušenju ili oslobođenju.
2.19 Materijalnost mu je fina ili gruba, specifična ili nespecifična.
2.20 Čak i kada mirnog uma, posmatrač posmatra kroz postojeća znanja.
2.21 Značenje posmatranog je poznato posmatraču.
2.22 Kad posmatrač pronađe značenje i završi potragu, posmatrano ne nestaje pred drugima.
2.23 Zabuna nastaje kada proces posmatranja povežemo sa posmatračem.
2.24 Tome je uzrok neznanje.
2.25 Uklanjanjem neznanja, nestaje i zabuna, a posmatrač se oslobađa.
2.26 Sloboda se dostiže neprekidnim osvešćivanjem razlika.
2.27 Svest o razlikama je mudrost od sedam stepenika.
Posmatrač koji posmatra posmatrano | 2.17 – 2.27 |
Sećate li se kada nam u Joga sutri 1.41, govoreći o mirnom toku misli, Patanđali kaže: “Miran tok misli, čist kao dragi kamen, jasno pokazuje posmatrača, posmatranje i posmatrano, kao i veze i razlike među njima.”?
E, u ovom delu on elaborira na tu temu i kaže nam da uzrok patnje – kojom se intenzivno bavi u prethodnim sutrama – leži kako u poistovećivanju subjekta i objekta opažanja, tako i u poistovećivanju procesa i objekta opažanja. Drugim rečima, on nas upozorava da ne stavljamo znak jednakosti između nas kao posmatrača, načina na koji posmatramo i onoga što posmatramo. Zašto? Pa zbog toga što zbog toga patimo smatrajući sebe mernom jedinicom života i sveta oko nas. Srećom, opet jedna dobra vest, ta greška se može ispraviti.
U sutri 2.18 (↑) Patandjali nas informiše o tri osnovne komponente materijalnog sveta oko nas. On preuzima metafizički model stvarnosti iz Samkja (negde Sankja) filozofije* i kaže da svaki materijalni objekat ima tri konkretne osobine: refleksiju, pokretljivost i stabilnost. U zavisnosti od učešća ovih osobina, materijalnost objekta može biti finija ili grublja, specifičnija ili manje specifična itd.
Svet oko nas je dakle sačinjen od materijalnih elemenata i opaža se čulima, a u zavisnosti od našeg opažanja, tj. procesa posmatranja, vodi nas iskušenju ili oslobođenju. Pri tome, jedino veza između nas kao posmatrača i objekta posmatranja, kroz proces posmatranja, to jest tumačenja, daje objektu svrhu. To znači da mi, svesni toga ili ne, svet uvek posmatramo kroz iskustva, ideje i matrice koje smo ranije naučili. Sa tim u vezi su i svojstva opažanog objekta jedino nama, posmatračima objekta, poznata. Dakle mi smo ti koji mu daju svrhu. Da ponovimo ovde još jednom: objekt može biti i lopata i misao i osoba, to jest sve što pripada materijalnom svetu.
Za razmišljanje: Zašto nam neke osobe manje, a neke više prijaju. Zašto nečiji izgled i način kritikujemo, a nečiji ne?
Čak i nakon što ispuni svrhu koju smo mu mi priprisali, odnosno kad smo se nalazaće svrhu oslobodili od daljeg traženja i smestili ga u fijoku, objekat nastavlja da postoji za druge posmatrače. Zabuna dakle nastaje kada pomislimo da zato što nama nešto (više) nije važno – jer smo mu zalepili etiketu i klasifikovali ga – da to automatski (više) nije važno ni drugima.
I ovoj zabuni je uzrok, naravno, neznanje. Ono nestaje, a sa njim i zabuna, u trenutku kada shvatimo da ne shvatamo, pa onda shvatimo :). Tek kada dobacimo, pa oboje i zabuna i neznanje nestanu, tek onda se i mi kao posmatrači potpuno oslobađamo. A da bi koliko-toliko ostali slobodni poželjno je da neprekidno osvešćujemo razliku između (nas) posmatrača, procesa posmatranja i onoga što se posmatra.
Do te slobode stiže se u sedam koraka, međutim, Patanđali ne kaže ništa o kojih sedam koraka je reč.
* Reč je o modelu takozvanih guna koje čine materiju (prakrti) i sastoje se od delova koji se zovu satva, radža i tamas. Jasno vam je ovde da Patanđali ne razmišlja o atomima, ćelijama, agregatnim stanjima i ostalim hemijskih i fizičkih osobinama sveta koji nas okružuje, jer u to vreme ti koncepti i teorije i ne postoje.
