Prevod teksta objavljujem 22. aprila 2024, povodom 300 godina od rođenja Imanuela Kanta (1724 – 1804). Tekst pod nazivom “Odgovor na pitanje: Šta je prosvetiteljstvo?” je inače prvi put objavljen u decembarskom izdanju “Berlinskog mesečnika” 1784. godine (S. 481-494). Ovaj Kantov rad je jedan od kamena temeljaca Minimal joga škole. Osnova mog prevoda je prevod Julijane Beli-Genc, koji ima svojih kvaliteta, ali i veoma ozbiljnih propusta od kojih najvećim smatram prevod ključne reči Vernunft kao “um” umesto kao “razum”.
Ovo je prevod teksta i naravno da se ne slažem sa svim izrečenim, ali je Kantovo mišljenje – posmatrano i tumačeno u kontekstu vremena u kojem je nastalo – potpuno revolucionarno i istovremeno veoma aktuelno. Rečnikom jednog vajber razgovora rečeno:
A: “Za vreme u kojem mudruje, ima velika muda.”
B: “Najbolji je. To je nešto najbolje što je ljudska ruka napisala.”
Prosvetiteljstvo je napuštanje maloletnosti za koju je čovek sam kriv. Tu maloletnost karakteriše nemogućnost korišćenja sopstvene moći razmišljanja, bez tuđeg vođstva. Za tu vrstu maloletnosti je čovek onda kriv, ako joj uzrok nije manjak moći rasuđivanja već nedostatak rešenosti i hrabrosti da se njome služi bez tuđeg mešanja. Sapere aude!1 Budi hrabar, misli svojom glavom! je, dakle, prosvetiteljski moto.
Lenjost i kukavičluk su uzroci zbog kojih tako veliki broj ljudi, iako ih je priroda odavno oslobodila tuđeg vođstva (naturaliter maiorennes2), rado ostaje maloletno celog života; i zbog kojih drugima tako lako pada da im se nametnu kao staratelji. Veoma je lako biti maloletan. Ako imam knjigu koja za mene razmišlja, dušebrižnika koji mi zamenjuje savest, lekara koji mi propisuje šta da jedem itd., onda ne moram da se trudim. Nema potrebe da razmišljam ako mogu da platim – ionako će drugi umesto mene preuzeti taj neprijatan posao. Da najveći deo ljudi (među njima i ceo lepši pol) korak u punoletstvo smatra ne samo tegobnim nego i vrlo opasnim, postarali su se upravo oni brižni staratelji koji su dobročiniteljski preuzeli nadzor nad njima. Nakon što su svoju stoku prvo zaglupeli i brižljivo sprečili da se tako umirena uopšte usudi da napravi makar jedan korak izvan dupka u koji su je ugurali, oni joj neprekidno ponavljaju koliko je opasno čak i pokušavati hodati samostalno. Međutim ta opasnost zapravo nije tako velika, jer bi posle nekoliko padova konačno naučili da hodaju; ali već ih sami uzori čine nesigurnim i zaplašenim svih narednih pokušaja.
Svakom čoveku je, dakle, teško da se oslobodi maloletnosti koja mu je skoro pa postala priroda. On ju je čak zavoleo i više uopšte nije u stanju da se služi vlastitim razumom, jer mu nikad nije ni bilo dozvoljeno da proba. Pravila i formalnosti, mehanički alati uobičajene upotrebe ili bolje reći zloupotrebe njegovih prirodnih prednosti, okovi su trajne maloletnosti. Čak i kada neko uspe da ih se oslobodi, uspe da napravi samo jedan nesiguran skok preko najužeg dela jarka, jer nema naviku da se slobodno kreće. Dakle malo je onih kojima je pošlo za rukom da se, radom na sopstvenom umu, oslobode svoje maloletnosti, i da to urade sigurnim korakom.
Ali, javnost će samu sebe pre prosvetiti ako joj se dozvoli ta sloboda; to je skoro neizbežno. Uvek će biti nekoliko samostalno mislećih, pa čak i među nametnutim starateljima velike gomile, koji će, nakon što sami zbace jaram maloletnosti, širiti ideju dužnog poštovanja sopstvene vrednosti i zadatka čoveka da samostalno promišlja. Posebno važno: javnost, kojoj su staratelji prvo nametnuli jaram, pa je posle toga podbunili – iako i oni sami nisu bili sposobni za potpunu prosvećenost – kasnije upravo potonje vraća pod jaram; eto koliko je štetno gajenje predrasuda, da se na kraju predrasude obiju o glavu upravo onima koji su ih usadili – bilo sami, bilo njihovi prethodnici. Dakle putem do prosvećenosti javnost može ići jedino polako. Revolucijom se možda može zbaciti despot lično, kao i gramzivo ili vlastoljubivo ugnjetavanje; ali tako se ne dolazi do suštinske promene načina mišljenja; tako pre nastaju nove predrasude, veoma slične starima, koje služe kao ulari za nerazumnu gomilu.
Za ovakvu prosvećenost neophodna je samo sloboda; i to ona najmanje štetna od svega što bi se slobodom moglo nazvati, naime: sloboda javne upotrebe vlastitog razuma u svakom pogledu. Pa opet i dalje čujemo povike sa svih strana: ne razmišljajte! 3 Oficir kaže: ne razmišljaj, nego izvršavaj! Poreska uprava: ne razmišljaj, nego plaćaj! Sveštenik: Ne razmišljaj, nego veruj! (Samo jedan jedini gospodar 4 na svetu kaže: razmišljajte3 koliko god hoćete i o čemu god hoćete, ali budite poslušni!) Tu je sva sloboda ograničena. Da, ali koja ograničenja ometaju prosvećenost, a koja je čak pospešuju? – Moj odgovor glasi: javna upotreba vlastitog razuma mora uvek biti slobodna i jedino ona može dovesti narod do prosvećenosti; privatna upotreba međutim, može se češće i u znatnoj meri ograničiti, a da pri tom bitno ne ometa napredak prosvetitelljstva. Javnom upotrebom sopstvenog razuma podrazumevam ono što npr. neki učenjak radi pred celokupnom čitalačkom javnošću. Privatnom upotrebom razuma smatram onu, koju neko sme da vrši samo u okviru određenog društvenog položaja ili službe, koja mu je poverena. Za pojedine poslove, koji su u društvenom interesu, neophodna je određena vrsta mehanizma pomoću kojeg bi se pojedini članovi zajednice držali isključivo pasivnim, kako bi ih, u okviru jedne vrste prinudne saglasnosti, vlast mogla usmeravati u pravcu društvenog interesa ili ih barem odvraćati od uništavanja istog. Ovde naravno nije dozvoljeno protivrečiti3, već se mora slušati. Ali, ukoliko ovaj deo mašine5 sebe istovremeno doživljava i delom društva, možda čak građaninom sveta, recimo kao učenjak koji se javnosti, u pravom smislu te reči, obraća putem spisa, tada on može rezonovati3, ukoliko zbog toga ne trpe poslovi na koje je kao pasivan član postavljen. Bilo bi pogubno ako bi oficir, kome su nadređeni nešto naredili, naglas pametovao o svrsishodnosti ili korisnosti njihovog naređenja; on mora da sluša. Međutim ne može mu se uskratiti pravo da kao učen čovek ukazuje na greške u vojnoj službi, te da ukaže javnosti kako bi ona donela sud o njima. Građanin ne može da odbije da plati nametnute poreze; čak i drska kritika tih nameta, ukoliko su obavezni, može biti kažnjena kao prekršaj (koji bi mogao da izazove opštu neposlušnost). Ali isti taj građanin dela u skladu sa građanskom dužnošću, ako se kao učenjak javno usprotivi neumesnosti ili nepravednosti takvog oporezivanja. Kao sveštenik, on je u obavezi da se svojim veroučenicima i svojoj parohiji obraća u skladu sa simbolikom crkve kojoj služi, jer je pod tim uslovima i primljen u službu. Ali, kao učenjak on ima potpunu slobodu, čak i obavezu, da javnosti saopšti svoje temeljno promišljene i dobronamerne misli o tome šta je pogrešno u datoj simbolici, kao i da ponudi predloge za bolju organizaciju religije i crkve. I ništa od toga mu se ne može staviti na teret savesti. Jer to što on podučava u skladu sa crkvenom službom, nije nešto o čemu ima slobode odlučivanja ili podučavanja prema sopstvenom nahođenju, on je tu da radi prema pravilima i za nekog drugog. On će reći: naša crkva uči ovo ili ono; to su argumenti kojima se služi. Na taj način on izvlači najveću moguću korist za svoju parohiju iz postojećih pravila, koje on iz ličnog, čvrstog ubeđenja ne bi potpisao, ali je ipak spreman da im se obaveže, jer nije potpuno nemoguće da u njima ima istine ili se bar sa sigurnošću ne može naći nešto što bi bilo u suprotnosti sa njegovim unutrašnjim osećajem religije. Jer ako bi verovao da je ovo poslednje slučaj, ne bi mogao savesno da obavlja svoju službu i morao bi je napustiti. Dakle, kada jedan učitelj ili službenik koristi razum pred svojom zajednicom, u pitanju je privatna stvar, jer je posredi nejavni skup koliko god veliki on bio; u tom pogledu on kao i sveštenik nema slobodu i ne sme je ni imati, jer radi prema tuđem nalogu. Nasuprot tome, učenjak koji se preko svojih tekstova obraća pravoj javnosti, naime celom svetu – a istovremeno je i sveštenik koji svoj razum upotrebljava javno – uživa neograničenu slobodu da se koristi svojim razumom i da govori u sopstveno ime. Jer ako bi narodni staratelji (u verskim pitanjima) i sami ponovo postali maloletni, bila bi to besmislica koja bi vodila do beskrajnog obesmišljavanja.
Ali zar jednom udruženju sveštenika, nekom crkvenom skupu ili poštovanja vrednom klasisu6 (kako ga nazivaju Holanđani), ne bi trebalo omogućiti da se pod zakletvom i međusobno, obaveže na držanje određene, nepromenljive simbolike, te da si na taj način ovekoveči neprekidno, vrhovno starateljstvo nad svim članovima, a preko njih i nad narodom? Ja kažem: to je potpuno nemoguće. Jedan takav ugovor koji bi bio sklopljen da zauvek drži ljudski rod podalje od prosvetiteljstva, potpuno je ništavan; pa čak i ako ga podržava najviša vlast, parlamenti ili najslavljeniji mirovni sporazumi. Jedno doba se ne sme udružiti u zaveri da dolazeće doba drži u stanju u kojem potonje neće moći da širi svoja (prevashodno najvažnija) znanja, te da se oslobodi zabluda i uopšte da korača prema prosvetiteljstvu. To bi bio zločin protiv ljudske prirode, kojoj izvorna svrha leži upravo u napretku; potomstvo dakle može, s punim pravom da odbaci sve one odluke koje drži neosnovanim ili zlonamernim. Proba toga šta bi se jednom narodu moglo nametnuti u formi zakona leži u pitanju: da li bi narod sam sebe obavezao na jedan takav zakon? To bi možda i bilo moguće u očekivanju nekog boljeg zakona, i to na kratko vreme, da bi se uveo kakav-takav red; s tim što bi svakom građaninu, a pre svega svešteniku, moralo biti dopušteno da kao učenjak, javno, tj. tekstualnim putem, daje primedbe na ono što je loše u trenutnom uređenju, i to dok uvedeni red traje, dok se javno i u dovoljnoj meri ne stekne uvid u stanje stvari i ne postigne saglasnost (iako ne sveopšta), kako bi se to prestolu moglo predložiti; pri tome da se zaštite one zajednice koje su prema sopstvenom ubeđenju došle do boljeg uvida i sporazumele se o promeni religijskog usmerenja, a da ne sprečavaju one koje žele da rade po starom. Potpuno je nedopustivo jedno religijsko ustrojstvo, pa makar ono trajalo samo koliko i jedan ljudski život, koje se javno ne sme dovoditi u pitanje i koje bi jedno celo razdoblje ljudskog napretka uništilo i učinilo neplodnim i time ga učinilo nepovoljnim za dolazeće generacije. Jedan čovek bi doduše mogao za sebe lično, i to samo na neko vreme, da odloži prosvećivanje u pogledu onoga što bi trebalo da se zna; ali da od toga potpuno odustane, pa makar i samo za sebe lično, a tek posebno za potomstvo, značilo bi povredu i gaženje svetosti ljudskih prava. Ono što narod ne može da odluči sam za sebe, to bi još manje za njih smeo da odluči monarh; jer njegov zakonodavni ugled počiva upravo na tome da je u njegovoj volji objedinjena volja naroda. Ako i samo pogleda na to, videće da se svako trenutno ili planirano poboljšanje može samo zajedno sa građanskim poretkom razvijati, dakle monarh samo može da pusti podanike da sami čine ono što smatraju neophodnim za njihovo duševno zdravlje; to se njega uopšte ne tiče, ali bi i te kako trebalo da radi na tome da onemogući da podanici jedni druge na silu sprečavaju da svojim snagama i u okviru sopstvenih mogućnosti sebe određuju i unapređuju. Čak je i po njegovo kraljevsko veličanstvo štetno da se meša pa makar i tako što će kao vladar nadzirati i tako udostojiti sadržinu tekstova kojima njegovi podanici pokušavaju da razjasne svoje uvide; takođe je štetno kad to čini iz pozicije sopstvene najviše spoznaje, jer se izlaže prigovoru Caesar non est supra Grammaticos7, kao i onda i to je još štetnije, ako svoju vrhovnu vlast u toj meri unizi pa u svojoj državi podržava crkveni despotizam nekolicine tirana uperen protiv ostalih podanika.
Ako se sada zapita: živimo li mi u prosvećeno vreme? odgovor je: ne, ali svakako živimo u dobu prosvetiteljstva. Kako stvari trenutno stoje, gledano u celosti, još puno nedostaje ljudima da budu u stanju ili da im je bar omogućeno da se u pitanjima religije sigurno i dobro služe sopstvenom moći razmišljanja, bez tuđeg uputstva. Međutim, jasno je da im je sada barem otvoren prostor da se slobodno razvijaju u tom pravcu, te da postepeno uklanjaju prepreke za opšte prosvećivanje ili izlazak iz maloletnosti za koju su sami krivi. U tom pogledu, ovo doba jeste doba prosvetiteljstva, ili Fridrihov vek.
Vladar kojem nije nedostojno smatrati sopstvenom dužnošću da u stvarima religije ne nameće ljudima, nego da im ostavlja potpunu slobodu; koji, dakle, za sebe ne želi čak i ponosni pojam tolerancije: je i sam prosvećen i zaslužuje da ga zahvalni svet i potomstvo slave kao prvog, barem kada su u pitanju oni na vlasti, koji je ljudski rod oslobodio maloletnosti i koji je svakome dao slobodu da se u pitanjima savesti koriste sopstvenim razumom. Sveštenici, dostojni poštovanja, smeju pod njim bez opasnosti po službenu dužnost, u svojstvu učenjaka, slobodno i javno iznositi svetu na proveru sudove i spoznaje koji tu ili tamo odstupaju od prihvaćene simbolike; a još više to sme da čini svaki pojedinac, koji nije sputan službenom dužnošću. Tako se duh slobode širi na sve strane, čak i tamo gde se mora boriti sa preprekama koju je vlast, koja samu sebe pogrešno poima, postavila. Jer tome joj služi svetao primer da u slobodi ne treba činiti ništa u cilju održavanja javnog mira i jedinstva zajednice. Ljudi se malo pomalo sami oslobađaju sirovosti, samo ako se neko namerno ne trudi da ih u njoj zadrži.
Težište prosvetiteljstva, kao čovekov izlazak iz samonametnute maloletnosti, pre svega posmatram u pitanjima religije, jer su umetnost i nauka vladarima neinteresantni kada je u pitanju starateljstvo, osim toga maloletnost u pitanjima religije nije samo najštetnija nego i najnečasnija. Ali razmišljanja državnog vođe, koji podržava napuštanje maloletnosti, su dalekosežnija i on uviđa da čak i u pogledu njegovog zakonodavstva ne postoji opasnost ako svojim podanicima dozvoli da javno koriste vlastiti razum i javno predoče svoja razmišljanja o boljem uređenju, štaviše i da otvoreno kritikuju postojeće; za ovo imamo sjajan primer jer u tom pogledu nijedan monarh nije prethodio ovom kojeg mi poštujemo.
Jer samo onaj koji je i sam prosvećen i ne boji se senke, a u isto vreme pri ruci ima i veoma disciplinovanu i mnogobrojnu vojsku koja brine za javni mir, samo on može reći ono što se jedna republika ne bi usudila: rezonujte, koliko god hoćete i o čemu god hoćete, ali budite poslušni! Tu se vidi i čudan, neočekivani tok stvari kada su ljudi u pitanju; kao i uvek kad se taj tok posmatra u celini vidi se da je u njemu skoro sve paradoksalno. Izgleda da veći stepen građanskih sloboda doprinosi oslobađanju narodnog duha, dok mu ipak postavlja nepremostive prepreke; Istovremeno, manji stepen građanskih sloboda obezbeđuje prostor duhu da se iskaže u svoj svojoj snazi. A onda prirodno ispod ove tvrde ljuske proklija seme, o kojem se i sama priroda najnežnije brine, seme sklonosti i stvorenosti za slobodno mišljenje; tada to postepeno povratno deluje i na način promišljanja u narodu (zbog čega je ovaj postepeno sve sposobniji da slobodno dela), a konačno i na osnovne poluge Vlasti koja tada smatra prihvatljivim da čoveka, koji je sad više od mašine, tretira u skladu sa njegovim dostojanstvom. *
Kenigsberg u Pruskoj, 30. septembra 1784.
* U Bišingovim nedeljnim vestima od 13. sept. čitam danas, 30. istog meseca oglas Berlinskog mesečnika od ovog meseca, u kojem se nalazi odgovor gospodina Mendelsona na isto pitanje. Odgovor još nisam dobio u ruke, jer bih inače sprečio objavljivanje ovog teksta, koji bi sada mogao samo pokazati kakve su šanse da je u pitanju slaganje u mišljenju.“
1 Sapere aude! (lat.)- Horacije, Pisma I, 2, 40: „Usudi se da znaš!“.
2 Naturaliter maiorennes (lat.) – „prirodno punoletni“, punoletni po godinama.
3 Rezonovati; (nem. räsonnieren) – može da znači 1) razmišljati, suditi o nečemu koristeći razum, ali i 2) protivrečiti, protiviti se, kontrirati.
4 Aluzija na Fridriha II Velikog, tadašnjeg pruskog kralja (1740-1786).
5 Mašina kao aluzija na Lametrijev (Julien Offray de Lamettrie, 1709-1751) tekst Čovek-mašina (L’homme-machine, 1748). Lametri je zbog svog ateističko-materijalističkog uverenja bio proteran iz Francuske i našao utičište u Berlinu.
6 Klasis (nem. Classis) – crkveni skup u Holandiji, nosilac crkvenog zakonodavstva.
7 Caesar non est supra Grammaticos (lat.) – Car nije iznad gramatičara, tj. car ne zapoveda gramatičarima.
8 U vreme vladavine pruskog kralja Fridriha II prosvetiteljstvo je cvetalo.
* Kantova beleška na kraju teksta
