Naša društvenost je jedan od preduslova da preživimo kao vrsta. Ona je naša nasušna, evolutivna potreba. Rezultat nagona za životom. Doduše, društvene grupe danas izgledaju dramatično drugačije nego onomad. U međuvremenu smo oformili (a mnoge su i propale) carevine, kraljevine, sultanate, nacije, države, organizacije, komšiluke, timove… I naravno, ništa od toga ne funkcioniše uvek kao podmazano i vazda (do)nosi manje ili veće probleme. A probleme bi trebalo rešavati.
Kako?
Pa, za početak je važno učestvovati, to jest participirati u društvenom životu. Zasukati rukave. Boriti se. Izaći problemima na crtu. A preduslov je, vazda bilo i ostalo, znanje!
Sa sličnom namerom nastao je i ovaj tekst—da vam pruži znanje potrebno da lakše uočite problem, da ga klasifikujete kao društveni i počnete o njemu strateški da razmišljate, odnosno o koracima potrebnim za rešenje. Na koncu ideja je da ne dozvolite da vas preveslaju oni koji čiji bi zadatak trebalo da bude učešće u rešavanju, uprkos tome što im to baš i nije uvek u interesu.
Da nam svima bude jasno o čemu uopšte pričamo, u prvom delu „Šta je participacija…“ definisao sam pojam participacije, raščlanio ga u četiri sastavna elementa i za potrebe ilustracije iskoristio primer joga scene u Srbiji.
Zašto baš taj primer?
Iz nekoliko razloga.
Za početak, zbog toga što jedan od osnovnih postulata Minimal joge kaže: Joga je deo, a ne mimo sveta! Zatim, jer je važno definisati pojmove, kako bismo znali o čemu je reč, to jest da bi razumeli o čemu uopšte pričamo. Osim toga, smatram i da je primer dobar jer pokazuje kako je moguće ne samo uključiti se u diskusiju, nego i nametnuti se kao relevantan faktor u procesu traženja odgovora i rešenja.
U drugom delu „Nastavnica fizičkog postavlja temelje građanske participacije“ sam kratko predstavio Šeri Arnštajn, aktivistiknju za ljudska prava, odnosno njena razmišljanja na temu participacije. Njen koncept Lestvica participacije i danas slovi za veoma uticajan kada su u pitanju teorije i prakse borbe za građanska prava.
Treći deo teksta, „Kako izgleda lestvica participacije i kako je običan građanin može koristiti“ posvećen je samom modelu od osam stepenika koji je Arnštajn razvila, kao i jednostavnim primerima kako obični građani i građanke mogu učestvovati u bilo kojem od ovih aspekata.
Četvrti deo „Zadatak“ je poziv da učestvujete u praktičnoj primeni teksta. Da to učinite na prvom mestu sebe radi, i naravno da razmislite o društvenim problemima i mogućnostima sa kojima se možda i sami borite, koje možda još ne umete da definišete a niste ni svesni načina da ih rešite.
Pa da počnemo…
Šta je participacija i koji su joj elementi, na primeru od pre koju godinu: Pokušaj puča na joga sceni u Srbiji
Participacija je učestvovanje u društvenom životu i podrazumeva mogućnost realnog uticaja na rezultate. U idealnom slučaju svi učesnici znaju uslove, načine i obim učestvovanja, moguće posledice, pravila i ograničenja. Kad se malo izmaknemo, osmotrimo, analiziramo i (naravno!) kritički se osvrnemo na ovu definiciju postane nam jasno da svaka participacija ima četiri elementa.
Te četiri elementa se veoma jasno vide na primeru pokušaja puča na joga sceni Srbije koji pokazuje način na koji jedna etablirana organizacija želi ili bi mogla da, na mala vrata, monopolizuje svoju poziciju u okviru dela društvenog sistema i nametne drugima svoj ugao gledanja, a time naravno i sopstvene interese, na nefer način. Kroz ovaj primer delim i šta se stvarno desilo kao i hipotetičke scenarije koji bi danas mogli biti realnost, da nije bilo—participacije.
- Problem. Prvi element je vazda problem koji je pokretač participacije. Neka situacija, pitanje, muka, patnja…, a možda i neka lepa želja, nešto što hoćemo, neka novina, rezultat.
Primer iz realnosti: Zvanje instruktor/ka joge ne postoji, ili u datom trenutku nije postojalo, u nomenklaturi zanimanja u Srbiji - Učesnici. Učesnici mogu biti pojedinci ili organizacije, koje naravno idu đuture sa interesima, željama, programima, mišljenima…
Učesnici u navedenom primeru: joga instruktori i instruktorke iz cele Srbije, joga škole, joga studiji, udruženja… - Akcije. Akcije u smislu metoda, ovih učesnika odozgo. Drugim rečima, odgovor na pitanje: šta to radite, bre?!
Iz rubrike “Desilo se”: Joga savez Srbije, jedno krovno udruženje u Srbiji, htelo je da na mala vrata zaštiti pravo na dodelu zvanja instruktor/ka joge. Da su kojim gorkim slučajem u tome uspeli svi oni koji se žele nazvati joga instruktorima i instruktorkama u Srbiji bi im verovatno morali plaćati neku vrstu članarine u zamenu za korišćenje zvanja.
Iz rubrike “I mi se pitamo”: Ostali zainteresovani učesnici društvenog sistema nisu bili saglasni i usprotivili su se tom koraku. - Četrvrti element su mogućnosti, odnosno manevarski prostor unutar postojećih institucionalnih i običajnih okvira i pravila kojima je regulisano učestvovanje.
Primer iz ovog teksta: pisala se peticija zakonodavcu, odnosno državi, u kojoj se argumentovano obrazlaže da je zanimanje joga instruktor/ka nemoguće zaštititi na osnovu standarda koje predlaže Joga savez Srbije, jer se radi o veoma širokom spektru aktivnosti, mnogo širem od onog koji opisuje pomenuta organizacija. Dakle, pripadnici joga scene u Srbiji se ne naoružavaju i ne pozivaju na rušenje ustavnog poretka, zato što jedna organizacija pokušava da od drugih učesnika, na nefer način otme zanimanje i alat. Ne, oni se obraćaju državnim institucijama zaduženim za rešavanje problema i nude validne, suprotne argumente.
Nastavnica fizičkog postavlja temelje građanske participacije
Želeći da objasni na koje načine se sve može participirati u društvenom životu, Šeri Arnštajn, nastavnica fizičkog vaspitanja (!) još 1969. godine, ubrzo nakon vrhunca građanskih pokreta u Americi, objavljuje model koji naziva lestvicom participacije. Njen članak A Ladder of Citizen Participation, utemeljen u istraživanjima o siromaštvu i diskriminaciji je vrlo kritički nastrojen i u prvi plan stavlja razliku između
- participacije kao ispraznog rituala i
- participacije kao stvarne moći upravljanja društvenim procesima.
Arnštajn participaciju definiše kao kategorički pojam, kao simbol građanske moći, kao borbu za preraspodelu resursa koja bi skrajnutim grupama omogućila da se uključe u političke i ekonomske procese, i da utiču na:
- pristup informacijama,
- postavljanje ciljeva i smernica,
- preraspodelu javnih sredstava,
- kreiranje i sprovođenje programa,
- ko i kako će biti povlašćen putem donacija, ugovora i sponzorstava…
Ovako kako je ona vidi i definiše, participacija postaje sredstvo uz pomoć kojeg oni sa manje moći podstiču društvene promene, koje im zauzvrat omogućuju da koriste jedan deo društvenog bogatstva. Drugim rečima, bez preraspodele moći participacija je samo mrtvo slovo na papiru, prazno obećanje.
Kako izgleda lestvica participacije i kako je običan građanin može koristiti
S ciljem da razvije alat za analizu učešća građana u političkom životu, Arnštajn koncipira lestvicu od osam stepenika, organizovanih u tri kategorije. Svaki stepenik lestvice odgovara određenom nivou građanskog uticaja. Prva dva stepenika pripadaju kategoriji (I) neparticipacije, srednja tri kategoriji (II) prividne participacije, a posljednja tri predstavljaju (III) stvarnu moć građana.
I. U najnižoj kategoriji, neparticipaciji, nalaze se: 1) manipulacija i 2) terapija. Njih se drže oni koji već imaju moć, sa ciljem održanja iste kroz „vaspitavanje“, odnosno „lečenje“ onih koji hoće više. Metaforično govoreći.
1) Manipulacija, služi kao klasičan PR rad za moćnike. Građani ovde samo poziraju kao učesnici, dok zapravo ostaju nemoćni i služe kao kulisa.
Primer: učesnici u joga sektoru koji ne rade ništa u smeru poboljšanja profesionalnih uslova nego klimaju glavom kao guske u magli i diskutuju o tome kako se „pravilno“ izvodi koja asana i bave se nameštanjem uganuća čakri, mantraju i prizivaju duhove (ironija namerna).
2) Terapija, drugi stepen u prvoj kategoriji, liči na odnos terapeuta i pacijenta. Problem koji bi trebalo rešiti pripisuje se patologiji onih koji su njime pogođeni umesto problemu postojeće strukture. Ideja je da će pacijent kad-tad shvatiti da je u krivu, eventualno ozdraviti i sve se nastavlja po starom.
Primer: Joga sektor se slaže sa predlozima jer konačno shvata da je krovna organizacija u pravu i da svi ostali žive u zabludi glede sopstvenog razumevanja joge. Joga sektor pristaje na terapeutski tretman saveza i zahvalan je što mu se konačno otvoriše oči. O problemu korišćenja termina “terapeutski” u jogi pisaću više u posebnom tekstu.
II. Srednja kategorija je prividna participacija i sadrži tri stepenika.
3) Informisanje je prvi stepenik. Komunikacija je ovde jednostrana i vode je uglavnom stručnjaci. Koriste se stručni izrazi i nema povratnih informacija. Građani su često zastrašeni zbog moći i autoriteta, pa i ne reaguju ako nisu pitani.
Primer: krovna organizacija objašnjava urbi et orbi, naravno sve koristeći “stručnu” terminologiju na sanskritu, kako su samo oni u pravu i da ostatak nema pojma šta je joga. Na taj način zastrašuju ostale učesnike i to ne samo mahanjem diplomama ukrašenim hindi i sanskritskim jezikom, nego i pretećim mejlovima, koje bi jelte trebalo da pokažu ko kosi a ko vodu nosi. I ovde obećavam tekst na temu zašto su kursevi za instruktore joge napravljeni po “zapadnim standardima” uglavnom za nekoliko klasa bolji od onih koji se nude u “matici” joge, u Indiji.
4) Savetovanje se najčešće odvija u obliku istraživanja putem anketa, neformalnih susreta i javnih saslušanja. Na ovom nivou narod se pita za mišljenje, ali ne postoji obaveza da se mišljenje uzme u obzir niti da se narod uključi u proces odlučivanja. Radi se sa statističkim podacima a participacija se meri prema broju učesnika ili popunjenih upitnika.
Primer: krovna organizacija poziva učesnike u sektoru da se jave i iznesu svoje mišljenje najverovatnije, možda kroz neki upitnik, dok ih zapravo uopšte i ne zanima šta ovi imaju da kažu, ali se ovako kupuje legitimitet… a možda dođu i do novih ideja o tome kako dodatno učvrstiti trenutnu nadmoć.
5) Pacifikacija je poslednji stepen u kategoriji prividne participacije. Na ovom stepeniku moćnici biraju među obespravljenima i raspodeljuju položaje unutar organizacija, odbora, komisija…, ali zadržavaju moć u donošenju odluka. Naravno u sopstvenom interesu.
Primer: Organizacija poziva par uticajnih pojedinaca i „tali“ se sa njima na način da i potonji mogu da učestvuju i podeli plena – u ovom slučaju sertifikata na kojima ekskluzivno piše joga instruktor/ka – pod boljim uslovima u odnosu na običan plebs. Naravno da na sertifikatima mora da stoji ime krovne organizacije i da im se za to daje deo profita. Sanskrit je gratis ;).
III. Građanska moć je najviša od tri kategorije na lestvici i uključuje tri stepena: 6) partnerstvo, 7) preuzimanje moći i 8) kontrolu.
6) Partnerstvo je zahtev za redistribucijom moći. Na ovom stepenu se dele kompetencije za planiranje i odlučivanje i garantuje se učešće u različitim telima sa namerom da se spreče jednostrane promene nametnute “odozgo”. Ovakvo partnerstvo ima najveći učinak kada interese građana zastupa dobro organizovana, samosvesna i odgovorna grupa.
Primer: Pojedincima, studijima, organizacijama u joga sistemu postaje jasno da je vrag odneo šalu i da će, ako se ovako nastavi, svi redovno morati po ćagu kod jednog tipa koji je zamislio da zna u kom grmu leži zec. Sada već uveliko ozlojeđeni, zainteresovani i pogođeni komuniciraju međusobno na goruće teme i zahtevaju promene. Učesnici u joga sistemu se ne slažu sa ponuđenim rešenjem i žele aktivno ućešće u odlučivanju o tome šta se podrazumeva pod pojmom instruktor/ka joge.
7) Preuzimanje moći podrazumeva prenos donošenja dela odluka na građane, koji sada čine većinu u upravljačkim telima, upravljaju procesima i utiču na rezultate. Vlastodršci dakle moraju pregovarati i nuditi rešenja.
Primer: Pošto su shvatili da više nema šale, učesnici u sektoru skupljaju stručna mišljenja i argumente na temu i obraćaju se resornom ministartsvu zahtevajući da se odluka ukine. Pošto na Beogradskom univerzitetu nema katedre za indologiju (!) stručno mišljenje se obezbeđuje zahvaljujući katedri koja postoji na Zagrebačkom sveučilištu. Osim toga na potpisivanje online peticije se pozivaju svi zainteresovani učesnici, koji nisu saglasni sa namerom krovne organizacije. Cilj je sakupiti dovoljan broj potpisa koji bi odluku npr. iznova uveo u skupštinsku proceduru i doveo do njenog ukidanja.
8) Građanska kontrola je najviši stepen participacije. Na ovom nivou građani zahtevaju moć i preuzimaju potpunu kontrolu nad programom ili institucijom. Kada kažem institucija ne mislim na prostor u kojem se nalazi jedna organizacija, nego pre svega na zakonsku regulativu, dokument koji nešto propisuje. Naravno, na ovom nivou dolazi i visok stepen odgovornosti koji se najčešće postiže putem inicijativa i sposobnošću građanske samoorganizacije i saradnje, kao i jasnim zahtevima i planom za pristup resursima.
Primer: Učesnici u sektoru preuzimaju kontrolu jer su generisali dovoljno jak pritisak, koristeći postojeće zakonske norme i pravila, i dolazi do povlačenja odluke.
Zadatak:
Sad kada smo se otprilike smestili u koordinatni sistem participacije, red je i da malo sami mućnete glavom.
Razmislite o nekom problemu koji ste imali ili ga trenutno imate u okruženju, gradu, komšiluku ili ste čuli da ga je neko od vaših poznanika, prijatelji ili porodice imao.
Na kakve ste/su prepreke nailazili pokušavajući da se problem reši? Na kom nivou participacije ste/su uopšte pokušali rešavanje? Ako je problem i dalje aktuelan, koja su ograničenja sa kojim morate računati? Ko su vam saveznici? Ko vam može, a ko vam mora (npr. ombudsman) pomoći?
