1.23 Spoznaja se može dostići i predavanjem Apsolutnom.
1.24 Apsolutno je drugačije od svega. Ono je netaknuto smetnjama, postupcima i njihovim posledicama, kao i namerama.
1.25 Neprikosnoveni je nosilac klice sveznanja.
1.26 Netaknuto vremenom, ono je učitelj svih učitelja.
1.27 Zvuk mu je odjek sloga OM.
1.28 Ponavljanjem sloga OM ono se otkriva.
1.29 Na taj način se dostiže unutrašnja spoznaja i otklanjaju prepreke.
Put vere i poverenja | 1.23 – 1.29 |
U prethodnom članku – Joga sutra 1.20 – smo pomenuli da mirnom umu može voditi i vera. U duhu vremena u kojem je stvarao, Patanđali verovatno govori o tada aktuelnom sistemu verovanja. On u zbirci koristi reč Išvara, koju bi mogli prevesti sa „lično“ ili „unutrašnje“ ili „tvoje“ božansko.
To bi moglo da znači i jedno od u to vreme aktuelnih božanstava (npr. Višnu, Šiva, Durga…), i stvoritelj sveta, i unutrašnja suština, tj. duša koja je istovremeno deo sveukupnog postojanja, velike duše. Značenje se zajedno sa razvojem društva i jezika prosto menjalo i mi ne možemo sa potpunom sigurnošću da utvrdimo koji je prevod najprecizniji, ali ako bi kao kriterijum uzeli vreme i kontekst, verovatno bi poslednje tumačenje bilo najpribližnije istini.
Ja sam sklon da Patandjalija pre svega razumem kao naučnika svog vremena, dakle kao nekoga ko je itekako u stanju da kritički promišlja i analizira svet oko sebe. Pored toga, doživljavam ga i kao vizionara, čoveka ispred svog vremena, koji je u stanju da teoretizira, modelira i objašnjava stvarnost slično načinu kako se to danas u nauci radi. Istovremeno smatram i da je bio dovoljno politički mudar da uvodeći ritual (u ovom slučaju mantranje sloga om) umiri i pridobije i svešteničku kastu, kojoj je i sam verovatno pripadao. Ali, to je samo moj doživljaj.
Zbog toga i ove njegove reči razumem kao poverenje u nešto ili predavanje nečemu u šta verujemo, nešto što je za nas neprikosnoveno, neupitno, nepobitno… nazovite to kako god želite. Za jedne je to npr. univerzum, svemir, vasiona, kosmos, za druge Bog, za treće nešto treće… u nedostatku boljeg rešenja sam taj pojam – ili entitet – i nazvao Apsolutnim. Za nekoga ko se deklariše kao hrišćanin to bi mogla biti vera u Isusa Hrista, spasitelja. Za muslimane je to Alah, za naučnike i ateiste traganje za istinom…
Apsolutno je u mom čitanju nešto što ne mogu da kontrolišem. Nešto čemu podleže sve i što je neuništivo. Jedna od fizičkih sila, npr. sila zemljine teže, ili činjenica da se energija ne može ni stvoriti ni uništiti, već da samo menja oblik. Apsolutno je za mene čak i trenutak u kojem smo shvatili da nemamo kontrolu nad svim.
E sad, za to nešto Aprolutno, tu veru, poverenje, predavanje, šta li je… Patandjali kaže je specijalno i vanserijsko. Da ga ne dotiču ni naša mišljenja, ni patnje, a kamoli postupci i njihove posledice. O namerama, planovima, idejama i kako ćemo da ih ostvarimo da i ne govorim. Isto važi i za sećanja i tragove u podsvesti. On Apsolutno definiše i kao izvor sveznanja koji traje oduvek i zauvek, i kao učitelja najmudrijih među nama i dodaje, preuzimajući vedski narativ, da se to Apsolutno manifestuje kroz zvuk svemira, u obliku sloga OM. Ritualno ponavljanje tog sloga bi trebalo da otkloni sve prepreke, umiri tok misli i otkrije nam suštinu, koja i tako i tako leži u svakome od nas.
Pomenusmo ranije pojam samorealizacije.
